DANIJEL KAMBERI, AUTOR KNJIGE ,,POTRAGA ZA SOBOM"

naslovna-min (2)

Život od prosjačenja do hraniteljskih porodica pretočio u knjigu

Sam kaže da je odrastao prerano. Majka nije brinula o njemu, braći i sestrama. Sa samo 6 godina, probudila ga je čizma policijskog službenika dok je spavao. Na ulici. Gde je prosjačio.

„Dok smo bili u domu, ja sam dozivao svoju majku… Ništa nisam znao. Dozivao sam je, iako sam znao da neće da se odazove na to“, kaže Danijel Kamberi.

Posle nekoliko godina u ustanovi za decu bez roditeljskog staranja, u kojoj, kaže, ima i dobrih i loših vaspitača, kreće iznova u razna životna poglavlja.

„Ja nisam znao dobro ni da govorim, zamuckivao sam. Upoznao sam samo jednu hraniteljsku porodicu u kojoj sam bio, da je dobra hraniteljska porodica. To je sreća, sreća je da neko dete bude premešteno u neku hraniteljsku porodicu koja je dobra“, priča Kamberi.

Od te sreće, pronađene tek kod trećih hranitelja, pokušava da stvori nešto u svojoj porodici sa suprugom i dve ćerke.

N1: Jesi li pročitala knjigu?

Devojčica: Nisam još.

N1: Kad ćeš da je pročitaš?

Devojčica: Sad.

„Zna ona da mi donese knjigu i da kaže – tata, čitaj mi. I jesam, svaki put po malo“, kaže Danijel Kamberi.

A, isto tako „po malo“ se i stvarala ideja da na papir stavi sve ono što je proživeo od prvih sećanja, odnosno, prosjačenja, do punoletstva.

„Kada sam izašao iz te porodice, onda sam počeo da pišem dnevnik. Počeo sam da pišem tekstove za rep muziku, prodavao sam to, ali nisam zarađivao puno toga“, rekao je Danijel Kamberi.

Zato svaki dinar koji zaradi prodajući i ovu knjigu, ulaže, kaže, u decu. Knjiga je nastala ove zime u prihvatilištu za odrasle, jer je ponovo ostao bez doma.

„Počeo sam da pišem u oktobru, a završio sam u prihvatilištu krajem februara, gde sam boravio sa suprugom i dve maloletne devojčice, kazao je Kamberi.

Sada su privremeno u stanu roditelja supruge, gde ih je desetoro. Kako bi devojčicama mogao da pruži i nešto više od napisane ispovesti, radi na građevini, traži poslove i nada se sponzorima koji bi podržali njegovo pisanje. Zato što ne želi da njegova deca ikada dožive delić odrastanja koje je on imao – kada je prosjačio za druge.

„Ako ne radiš, možda neće da te tuče, ali kazniće te“, kaže Kamberi.

Ili kada je u jednoj od porodica bio prinuđivan na rad.

„Cepamo drva, klinci 10 godina – 11 metara drva iscepaju za dva dana“, dodaje Danijel Kamberi.

Ili kada je skoro već punoletan pronašao majku i sakupio hrabrost da je obiđe.

„Kažem ‘dobar dan’, ona kaže ‘ko Vam treba?’. To mi je bio najveći udar. Rekao sam ‘pogrešio sam, izvinite’ i nastavio svojim putem“, priča Danijel Kamberi.

Putu, na kome je došao do stanice – kako do svog doma. Odgovora, nažalost, ni na vidiku.

Izvor:rs.n1

Add a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *