DRAGAN GRAČANIN, ASOCIJACIJA KOORDINATORA ZA ROMSKA PITANJA
2

Nekad su bili neki, a sada su svi gladni

Kako se danas hrane Romi koji više od mesec dana ne rade ni ono što su nekad radili? Kako peru ruke u vreme korone kad 25.000 njih nema pristup čistoj vodi? Zašto paketi pomoći ne stižu do njih i kako su, pored korone,postali “neprijatelj broj dva” u mnogim zemljama Evrope

Zašto je tako strašno biti Rom? Zašto su ovi ljudi vekovima proganjani, porobljavani, sterilisani, žigosani, ubijani? Samo laički osvrt na istoriju ugnjetavanja Roma zaista je gorak, ali obavezan za sve kojine pripadaju ovom narodu. I nisu među ljudima koji su i danas, usred pandemije, ne samo zaboravljeni već neretko ponovo progonjeni, ograđeni i ostavljeni. Da ne šire zarazu ka “belima” ili da steknu kolektivni imunitet, kako će reći pojedini političari, prefarbani svim bojama. Ali istina je čak i od ovoga mnogo ružnija. I zato mora biti rečena.

Dragan Gračanin, predsednik Asocijacije koordinatora za romska pitanja, naš je sagovornik i onaj koji će reći i da “diskriminacija Roma nije strana evropskom društvu”. Pa ipak, diskriminacija je preblaga reč za ono što otkriva Gračanin, budući da većina većinskog življa ne zna kako je ovaj narod u vekovima iza nas mučen, porobljavan, kažnjavan i na kraju ubijan. Evo na čemu Gračanin insistira na početku razgovora za Novimagazi:

Sredinom 19. veka Rumunija oslobađa 600.000 dotadašnjih robova bez ikakvog plana ili akcije za reintegraciju u društvo. U istom veku Francuska Rome progoni u Ameriku, a zatim ih Engleska sa svoje teritorije progoni puškama. Norveška donosi plan za sterilizaciju Roma, a tokom 1939. u Nemačkoj ubijeno je između 250.000 i 300.000, samo u Jugoslaviji oko 40.000. Nažalost, ni u 21. veku ništa se mnogo nije promenilo.

Podsetiću vas da gotovo polovina evropskih Roma, kojih je između 10 i 12 miliona, živi u sedam zemalja srednje Evrope i Balkana: Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Srbiji i Makedoniji. A, u mnogim od ovih zemalja oni su danas zatvoreni u karantine, ograđeni i s policijskom stražom.

NM: Upravo to je pitanje, kako su Romi, pored korone, postali “neprijatelj broj dva”?

GRAČANIN: Nažalost, jednostavno je i sasvim po šablonu. Ograničenje ljudskih prava u ovakvim situacijama uvek pogađa manjinske i osetljive grupe, čak i u zemljama u kojima su vlade bile opredeljene za ravnopravnost, podršku i postizanje jednakosti. Romi su zatvoreni u naselja u okruženju jer se, navodno, tako štiti javno zdravlje. Pa molim vas. Istina je da društvu treba tema, krivac u teškom trenutku, pa i provereno dobijanje političkih poena jer se u Mađarskoj, Bugarskoj i Slovačkoj i do sad pokazalo kao efikasno udarati po najugroženijim grupama.

Ekstremna desnica u Evropi ima trend pojačanog rejtinga, a u nedostatku aktuelnih tema, kao što su migranti, radikalni islamisti ili druge ranjive grupe, najsigurnije im je “vratiti” se Romima.

NM: Kakvo je stanje kod nas?

GRAČANIN: U Srbiji do ovog trenutka nemamo velika žarišta u romskim naseljima, i pored lošijih uslova stanovanja i teškog ekonomskog položaja. I to govori u prilog činjenici da je zatvaranje Roma u pomenutim zemljama izraz potpuno drugačijih motiva, a ne čuvanja kolektivnog zdravlja. Zanimljivo je da iako romske nevladine organizacije širom Evrope pale crvene alarme, retko koja od zemalja donosi posebne mere pomoći Romima, kojima je sve ono što se savetuje, poput higijene ili socijalnog ponašanja, praktično nemoguće. Isto je i u Srbiji.

Ovo je ozbiljan problem jer stvarno stanje, koje se oslanja na brojna istraživanja, govori o ogromnom jazu između romskog stanovništva i sveukupne populacije u Srbiji. Borba za osnovne civilizacijske tekovine i javna dobra poput vode predstavlja opomenu celom društvu. Prema procenama, u Srbiji imamo preko 5.000 porodica koje nemaju pristup pijaćoj vodi, a u ovom trenutku pristup vodi i električnoj energiji znači opstanak. Pojedini akteri na lokalnom nivou prepoznali su taj problem, pa romska naselja snabdevaju cisternama pijaće vode, kao što je u Lajkovcu, Valjevu, Kostolcu…

Tamo gde nije bilo mogućnosti ili sluha, donatori su plaćali javnim preduzećima da građane cisternama snabdevaju vodom.

Česti su odgovori da nema kapaciteta na lokalnom nivou, da nema dovoljno cisterni, a to je prosto neprihvatljivo jer se sve može organizovati. Pitanje je jedno – ima li volje.

NM: Pa ima li volje? Vi ste  svakodnevno na terenu, kako toi zgleda?

GRAČANIN: Gde je volja ako međunarodni donatori plaćaju cisterne pijaće vode do naselja? Gde je volja ako znamo da samo 17 odsto romske dece ima pristup internetu? I ne samo to. Većina roditelja u neformalnim naseljima nema potpuno osnovno obrazovanje, često su nepismeni. Ko će njima sada kod kuće da pomogne da savladaju gradivo? Šta je sa onima koji su prestali da rade, od čega oni žive?

Neko bi rekao da se nismo makli dalje od početka, ja bih rekao da nikada ovde nismo ni bili. Međutim, moram reći i da međunarodni donatori zaista pomažu. Vezano za onlajn učenje romske dece, njima su, kao što znate, u školama obezbeđeni asistenti koji im pomažu da savladaju gradivo, a zašto ih kod kuće nemaju. Sa programom UNDP uspostavljena je dobra inicijativa za angažovanje 30 volontera po gradovima i opštinama koji će raditi na saradnji lokalnih aktera i romske zajednice i pružanju praktične podrške ugroženoj zajednici. Takođe, zahvaljujući zajedničkom programu Saveta Evropei EU-ROMACTED, čijim aktivnostima na terenu upravo Asocijacija koordinira, dosad smo mapirali urgentne potrebe i u dobroj meri odgovorili na njih.

NM: Pa ipak, tvrdite da to nije dovoljno.

GRAČANIN: Naravno da nije jer ne može se briga o jednom narodu prepustiti volji organizacija civilnog društva nego se to radi jačanjem sistema. Niko ne može zameniti državu.

Potrebna je sistemska briga ili bar principijelnost u ophođenju, a mi čak ni to nemamo. Biću konkretan, zna se da je 70 odsto korisnika socijalne pomoći romske nacionalnosti. Pitate li se jesu li oni ti koji danas i primaju najviše paketa pomoći? Odgovor je – ne. U Valjevu je nedavno podeljeno 100 paketa i nijedan nije stigao do romske porodice. U Zaječaru su podelili 2.000 paketa i čak 150 su dobili Romi, što nam je ogroman uspeh, ali to zaista nije nešto što nam je za ponos. Ovih dana se govori o socijalnom distanciranju. Da li se iko o tome pitao kad ih je zatvarao u geta u zemljama u okruženju? Šta je s Romima kod nas, kako da se distanciraju kad njih desetoro ili petnaestoro živi u jednoj prostoriji?

Pa oni nemaju čiste vode da operu ruke, a kamoli da se distanciraju ili da se zdravo hrane kako bi ojačali imunitet.

NM: Nažalost, ni ono što dolazi posle epidemije nije ohrabrujuće.

GRAČANIN: Da. Kada ljudi izgube posao, šta mislite koliko će poslodavaca posle krize birati da zaposli Roma? Veoma malo ili nimalo. Svakim danom javlja nam se sve više naših kolega iz cele Srbije koji nas informišu da su ljudi gladni i da polako počinje panika kako prehraniti porodice. Uostalom, i Savet Evrope i druge organizacije koje prate humane aspekte ugroženih grupa upozorile su da Romima preti humanitarna katastrofa.

NM: Šta je rešenje?

GRAČANIN: Potrebna je urgentna pomoć, ali ne samo Romima već svim ugroženim grupama. Možda jedini koji ne pravi diskriminaciju jeste ovaj virus. Ako se proširi u romska nehigijenska naselja, svi ćemo biti u ozbiljnom problemu. Zatvaranje Roma u geta tokom pandemije, kao što se radi u Bugarskoj, mora da prestane. Romi nikako ne bi smeli biti označavani kao prenosioci virusa jer to zaista znači ugrožavanje njihovih života. Potrebna je zajednička akcija i nevladinih organizacija, i vlada, i medija kako Romi ne bi bili najveće žrtve ove krize. Romska zajednica mora biti obuhvaćena merama koje sprovode svi akteri. Na duži rok, zaista se nadam da će ovim ljudima biti omogućeni samo osnovni uslovi za život, odnosno pijaća, čista voda, struja, a onda i pristup obrazovanju i tržištu rada.

IZVOR: Novi magazin

Razgovarala: Jelena Aleksić

 

Add a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *