Sedamnaestogodišnji Sultan Imeri je mladi kik bokser. Njegov sportski put vodi preko svjetskih ringova, ali i porodične podrške koja ne prestaje. Ono što je nekad bio san danas je stvarnost. Novi gradovi, novi protivnici i još više izazova na svakom koraku. Put ga je vodio dalje od granica naselja u kom je odrastao. A svaki nastup bio je prilika da dokaže da pripada na velikoj sceni.

„Pa promjenilo se dosta toga od prošle godine… Bili smo na novim takmičenjima. Bio sam prošle godine prvi put na svjetskom kupu u Italiji. Tu sam osvojio, nažalost, drugo mjesto. Prvi meč sam imao protiv Italijanca i dobio sam ga 3:0. Drugi sam izgubio protiv Slovaka. Poslije toga sam bio u Turskoj, gdje sam prvu borbu pobijedio bez borbe jer protivnik nije izašao, a drugu borbu sam izgubio od Francuza. Onda Mađarska, dvije borbe, dvije pobjede. Prvo Ukrajinac i dobio sam ga 3:0, pa Poljak 3:0“, priča Sultan.

Na tom putu nikad nije bio sam. Porodica i prijatelji su bili njegov najjači tim i podrška u svemu.

„Moja podrška je vazda tata, braća Đulijan, Hazret i Džemil Imeri. Ali uz njih su i Lazar Mađarević i njegov tata Sreten i naravno moj trener Janko Kuzman“, istakao je on.

A jedan trenutak u Mađarskoj posebno mu je ostao urezan u pamćenju.

„Najljepši trenutak bio u Mađarsku kad sam se borio protiv Poljaka. Prije toga sam radio s Ukrajincem, ali nisam pokazao ono što ja znam. Ivan Strugar mi je rekao: ‘Radi ono tvoje, poigraj se s njim, tako ćeš svakoga pobijediti.’ I kad tako radim ja pobjeđujem. Tokom tačmičenja kad sam osvojio Ivan Strugar i svi ostali su bili zadovoljni sa mnom“, objasnio je naš sagovornik.

Zbog udaljenosti i finansijskih prepreka, Sultan je promijenio klub.

„Promjenio sam klub. Prešao sam na Cetinje u Lovćen, kod Janka Kuzmana. Prije sam bio u Univerzumu, ali treba mi dva, tri sata do Rožaja. Ne isplati mi se svaki dan da idem do tamo. Prešao sam kod Janka Kuzmana i tu imamo mali problem, ali opet evo sedam mjeseci sam kod njega. Možda sam išao 10, 15 puta, ali uglavnom idem, nekad ne stignem i onda treniram kod Lazara Mađarevića i njegovog tate Sretena“, navodio je Sultan.

Porodica je ta koja sve obezbjeđuje.

„Naši ljudi svi “Bravo, bravo!”, ali niko ne pomaže. Ođe smo svi, ja, tata, braća. Sve što mi imamo, to mi sve sami…“, istakao je.

Jedna nagrada posebno mu je značila.

„Upoznao nas je predsjednik opštine Cetinje i tom prilikom nas novčano nagradio. To me mnogo motivisalo i dalo podršku da idemo dalje“, dodao je on.

Na Svjetskom kupu u Italiji borio se i ranjen.

„Najteža borba mi je bila protiv slovaka u Italiju. Ne zato što je on bio toliko dobar, nego zato što sam ja bio povrijeđen. Povrijedio sam ruku prije meča, ali sam motivisao sebe da barem pokušam. Imao sam bolove, I ja nisam mogao da nastavim ali nisam predao borbu. Išao sam Koliko sam mogao“,  priznao je.

Trening ne prestaje ni kada se vrata sale zatvore.

„Moj jedan dan izgleda ujutro trčanje, onda kući, pojedem, odmorim. Predveče oko osam idem na trening. Dođem kući, spavanje“,  otkrio je Sultan za naš portal.

Sultan je za portal RomaNet kazao da ima veliku želju da upiše srednju školu. No, kako objašnjava, Sultan je dva dana prije upisa napunio 17. godina zbog čega su mu iz škole u Zetu rekli da ne može da upiše redovno srednju školu.

U avgustu ga čekaju pripreme i Evropsko prvenstvo.

„Spremamo se za Evropsko prvenstvo, za prvaka Evrope, u Italiji. Trebalo bi da traje 12,13 dana“, najavio je on.

Borilačke vještine su porodična tradicija.

„Moj otac se bavio boksom, kik boksom i karateom. I braća Džemal i Hazret su trenirala. To je tradicija i prenosimo je jedni drugima. Ako Bog da, prenijećemo i mlađima i jednog dana svojoj djeci da budu kik bokseri“, objasnio je Imeri.

Sultanov put nije lak, ali je jasan: dokazati da i Romi mogu biti šampioni. Ne samo u ringu – nego i u životu.

Prilog pogledajte klikom na link.