Leonora Petanaj iz Podgorice već gotovo pet mjeseci nosi spoljašnje sonde koje su joj hitno ugrađene 19. januara, dok je bila u šestom mjesecu trudnoće. Sonde su joj bile neophodne nakon što je, usljed pada niz stepenice i napada koji je ugrozio njen život, završila u Urgentnom centru. Tada joj je, kaže, obećano da će sonde biti uklonjene nakon porođaja. No, Leonora i dalje živi sa jakim bolovima – jer nema lična dokumenta.

„Sad će za jedno tri, četiri dana tačno pet mjeseci kako ja nosim ove sonde. Ne mogu više da podnosim, to su jako jaki bolovi. Lakše mi je bilo da ih podnosim u trudnoći nego sada“, iskreno priča Leonora.

Leonora je još tada upozorila ljekare da nema nikakva dokumenta. Ne može da dobije potrebnu terapiju jer nema izabranog ljekara, a samim tim – ni recepte.

„To su mi ugrađivali iz Urgentnog centra i rekla sam im odmah da nemam nikakve papire, da nemam izabranog doktora. A terapiju koja mi treba – ja ne mogu da primam, jer nema ko da mi izda recept. Baš mi teško pada što ne mogu da se liječim“, objašnjava Leonora.

Zbog nepostojanja u sistemu, Leonora ne može ni da ide na previjanje rana – jer je u zdravstvenoj ustanovi niko ne može pozvati po imenu. Njeno ime, jednostavno, ne postoji u evidencijama.

„Na previjanje me nijesu htjeli primiti. Faktički, ne smijem ni vodu da stavim na sebe zbog zavoja. Tokom noći ove kese su napolju, plašim se da ih ne povučem dok spavam. Kad bih ih povukla, ne bi znali kako da ihsrede došlo bi do većih komplikacija – jer tu su i žice, ne samo cijevi“, priča Leonora.

Najteže joj, priznaje, pada nedostatak empatije kod zdravstvenih radnika.

„‘Đe si bila do sad? Što nijesi sređivala papire?’, tako me dočekuju. A ja bih, naravno, voljela da imam papire, da se krećem slobodno, da mogu barem da se liječim zbog svog zdravstvenog stanja“, kaže Leonora.

Bez dokumenata je ostala ne svojom krivicom. Roditelji su je, kaže, napustili dok je bila mala, a odrastala je uz đeda. Pokušavala je da preko majke riješi svoj pravni status, ali uzalud.

„I oni su se mene odrekli. Majka neće da čuje za mene. Jednom prilikom sam stupila s njom u kontakt samo da bih sredila papire, ali ništa od toga. Svo vrijeme me je zavlačila“, dodaje Leonora.

Danas živi sa suprugom, dvogodišnjom ćerkom i bebom starom tek mjesec i po. Iako nikad nije osjetila roditeljsku brigu, trudi se da je svojoj djeci pruži.

„Ja sam mojoj djeci potrebna zdrava, a ne ovako bolesna. Preko dana pokušavam da se ne vidi koliko mi je teško, da mogu bar da im spremim ručak, da me ne gledaju ovako. Ako ja nemam papirologiju, ne znači da neću da je imaju moja djeca. Želim da imaju svoje papire, da žive normalno – jer je teško bez papira, znam po sebi“, kaže Leonora.

Porodica Petanaj živi od jedne plate – suprugove. On radi na deponiji, a Leonora bi, kaže, voljela da doprinese porodici, ali nije imala priliku – prvo zbog nedostatka dokumenata, sada zbog bolesti.

„Znam da mu je teško. I da gleda mene ovakvu, i da radi i pomaže oko porodice sa jednom platom. Ne može sve da kupi – ni bebi hranu, ni pelene. Ja svojoj bebi ne smijem da dajem majčino mlijeko jer su mi doktori rekli da može da sadrži infekciju“, objašnjava Leonora.

„Kad bih sredila svoje papire, voljela bih da mogu da pomognem svom mužu, da doprinesem porodici. Samo da mi zdravlje malo dođe sebi“, dodaje iscrpljeno.

Leonora nije jedina. Mnogo je lica koja su navršila 18 godina, a koja nisu registrovana u matične knjige rođenih i državljana – ni na Kosovu, ni u Crnoj Gori. Organizacija Phiren Amenca već godinama se bavi slučajevima pravno nevidljivih lica. Upozoravaju da za odrasle osobe koje nijesu ranije upisane – trenutno ne postoji pravni osnov da se registruju u Crnoj Gori. Na Kosovu, prema važećim propisima, takođe nije omogućena naknadna registracija lica starijih od 18 godina.

Leonori ni privatne klinike ne mogu pomoći. Uklanjanje sondi moguće je isključivo u državnim ustanovama. Phiren Amenca je odmah reagovala, uputila dopise Ministarstvu zdravlja i Ministarstvu za ljudska i manjinska prava – ali odgovora nema.

„Nema nikakvog odgovora. Nadam se da će što prije odgovoriti, da znam na čemu smo. Da ovo maknem više, ne mogu da izdržim, teško mi je mnogo“, kaže Leonora Petanaj.

Dok institucije ćute, ona trpi bol. Ali nije odustala. Smogla je snage da progovori – ne samo u svoje ime, već u ime svih koji su nevidljivi za sistem. I svih koji se, poput nje, svakodnevno bore da žive dostojanstveno.