Prije nekoliko godina Slavki su izgorjele štale i sijeno. Od tada nema adekvatne uslove za smještaj stoke. Ovce su smještene u jednom drvenom objektu, dok su krave rasute na više mjesta – negdje su dvije, negdje tri, negdje pet. Razmišlja da napravi štalu, ali to ne može da finansira sama. Ni kredit ne može da podigne, jer nema žirante. Ne gubi, ipak, nadu da će biti bolje.
Slavka Adžović ima 42 godine i sa porodicom živi u Nikšiću u kojem je i rođena. Slavka je od svoje desete godine počela da se bavi uzgojem krava i ovaca, stočarstvom. Više od trideset godina se bavi stočarstvom.
Slavka je od malih nogu radila i zarađivala za koru hljeba. Zavoljela je stoku kao mala, dok je sa majkom išla po selima i gledala ljude kako čuvaju krave i ovce. Prva životinja u njenom stadu bila je koza koju je čuvala tri godine. Kada je Slavka prodala tu kozu njen otac je kupio dvije ovce za klanje. Ona, međutim, nije dozvolila da te dvije ovce budu zaklane. Jedna od njih se ojagnjila i tako je Slavka Adžović počela da proširuje svoje stado koje iz godine u godinu raste. Sestra joj je kupila jednu kravu sa teletom koje je bilo staro svega tri dana. Od njih je, nakon godina i godina uzgoja, nastalo stado u kome je sada 14 krava.
Ovce koje Slavka drži u svom stadu (Foto: Enis Eminović)
Trenutno ima deset krava, četvoro teladi i 120 ovaca. Oko stoke rade ona, njena sestra i brat koji je lice sa invaliditetom (gluvonijem). Ne bi bilo lako, kaže Slavka, ni da ih je još toliko. Ali, niko ne pita da li mogu ili ne mogu. Najčešće ustaju oko tri, četiri ujutro a njihovo radno vrijeme umije da bude i do 15 sati.
Krave koje Slavka drži u svom stadu (Foto: Enis Eminović)
„Ustajem rano ujutro, obilazim ovce i gledam da li se koja ojagnjila. U slučaju ako jeste onda probudim sestru i uzimamo to jagnje i odvajamo ga od ovaca. Potom podojimo ovcu, metnem joj sijena, napravim mlakog splaka i vraćam se kod krava. Čistimo oko njh, operemo vimena, puštim telad i onda pomuzem i nahranim krave. Nakon toga i mi se umijemo, uđemo u kuću i doručkujemo. Sestra potom ide za ovcama. Ja ostajem sama kući, očistim štalu od ovaca, metnem im sijena, kukuruza, vode, soli (ponedeljkom i četvrtkom sijeno naprskam sa slanom vodom) i tako nam teče dan“, opisuje naša sagovornica.
Ljeti umije da propješači i do 40 kilometara. Kosi travu. Ima svoj motokultivator koji svako malo ona popravlja a njen brat kosi. Kad trave nema dovoljno idu po Pljevjima i Nikšiću da kupuju sijena.
„Nemam svoj prevoz i više idem pješke. Kad izdižem u planinu plaćam kamione da mi tjeraju stoku. Ovce sama i pješke tjeram i kad izdignem sa planine ka kući, 40 kilometara u jednom pravcu. Majka mi je bolesna i ne može sama da ide, pa se desi da moram da dođem iz planine da je povedem kod doktora. Nekad mi neko stane I poveze me dio puta. Ako nema nikoga, idem pješke. A kada se vraćam gore odem do autobuske stanice pa autobusom do tunela i zatim izlazim i od tunela onda pješke nastavljam“, govori Slavka.
Štala u kojoj Slavka drži stoku (Foto: Enis Eminović)
„Ranije je ovdje u Nikšiću bilo pazarište, ali je prodaja bila slaba. Nekada odem na dva, tri pazara. Nekad se proda pola stoke a nekad ništa. Sada sarađujem sa Goranovićima. Oni otkupljuju moju jagnjad I redovno me isplaćuju. Zadovoljan sam tom saradnjom“, kazala nam je Slavka.
Adžović kaže kako se njoj ne isplati da stoku prodaje pojedinačno jer joj se dosta puta desilo da nekome nešto proda a da joj nikad ne bude plaćeno. Zato joj je sigurnija I isplativija saradnja koju ima sa kompanijama kao što su „Goranovići“.
Slavka, opet, ne krije da je posao težak. „Naravno da je teško, evo mislite o tome po sebi da li je lako. Ali ja sam sa svojom porodicom koju moram da održim, tu je i stoka pa ostale obaveze. Sve to mene čeka. Mnogo bi mi laše bilo kada bih imala neku mjesečnu zaradu. Mnogo bi mi značilo pa kolko tolko. Nečije malo meni bi značilo puno…“, objašnjava ona. Kada se sve preračuna, Slavka kaže da je više rashoda nego prihoda, ali trideset godina posvećenih ovom poslu je ohrabruju da ide dalje.
Slavka Adžović (Foto: Enis Eminović)
Prije nekoliko godina Slavki su izgorjele štale i sijeno. Od tada nema adekvatne uslove za smještaj stoke. Ovce su smještene u jednom drvenom objektu, dok su krave rasute na više mjesta – negdje su dvije, negdje tri, negdje pet. Razmišlja da napravi štalu, ali to ne može da finansira sama. Ni kredit ne može da podigne, jer nema žirante. Ne gubi, ipak, nadu da će biti bolje.
Ni odnosi sa komšijama nijesu najbolji. Komšije ne podržavaju njen rad a dešavalo se i odu i prijave je u komunalnu inspekciju jer im smeta to što se ovce kreću putem.
„Od prpoške i od ovce još niko do sada nije umro. Ranije su ljudi u ovim krajevima živjeli u velikim kamenim kućama skupa sa stokom, pa su preživjeli i mnogo su zdraviji bili ljudi nego sada. A sada putem prođe stoka i njima smrdi. Bogomi kada se iskuva u šerpu ne smrdi. A ja nemam đe”, govori Slavka Adžović za RomaNet, “Većina mojih komšija me ne podržava, jer da me podržavaju ne bi išli u inspekciju da prave peticiju protiv mene. Znaju da mi ubiju pašče, ovcu. Prijavljujem policiji, ali nema nikakve koristi od toga“.
Slavka Adžović (Foto: Enis Eminović)
Našu sagovornicu smo pitali da li je nekada imala finansijsku ili neku drugu pomoć od strane nadležnih institucija, komšija, nevladinih organzacija, opštine.
“Od romskih nevadinih organizacija nikada nikakvu pomoć nisam imala uprkos problemima sa kojima sam se suočavala”, žali se Slavka, “Ni da dođu da me pitaju kako sam, da li mi treba nekakva pomoć. Pa da su me barem pitali kako sam, meni bi to bilo dovoljno. Meni su štale izgorjele, sijeno mi je izgorjelo, ali mi se niko nije ni obratio. Ogromnu sam štetu imala i niko mi se od nevladinih romskih organizacija nije obratio. A što se tiče neroma oni su mi pomogli i mogu ti ovo reći: kada mi je prvi i drugi put sijeno sagorijelo oni su mi pomogli i izašli u susret. Pomogli su mi ljudi sa Žabljaka, s Vilusa, iz Gornjeg polja, Podgorice. Da nije bilo tih ljudi one godine kada mi je sijeno sagorjelo ne bih mogla zimiti stoku. Ja bih samo gledala kako mi lipsaju i krepaju I ovce I krave. Kada su komšije u pitanju ili nevladinih organizacija niko mi se nije obratio. Meni je 50 ovaca gore u planini zaklano i niko nije došao od NVO da me pita treba li mi nešto.”
Kojoj ste se sve nevladinoj organizaciji obratili, pitamo je.
“Nisam ni jednoj, a mnogi su mi rekli da se obratim. Nemam vremena od stoke. Treba da sam uporna i da se žalim da mi treba neka pomoć, ali nemam vremena. U mom komšiluku ako se nešto desi ja odem makar da pitam šta se desilo, kako su, da kažem da mi je žao… Bar toliko ako ne mogu nekome nešto da pomognem.”
Slavka, kaže, mnogo žali što kao dijete nije išla u školu. Zna samo da se potpiše i to zahvaljujući tome što su joj brat i sestra blizanci išli u školu pa je uz pomoć sestrinog bukvara naučila da se potpiše, učeći svaki dan slovo po slovo.
„ Žao mi je što me moji roditelji nisu upisali u školu. Kriva sam i ja jer sam mogla da se potudim i opismenim, ali ja sam od malih nogu, od svoje nepune desete godine, radila sa majkom i vozili zaprežna kola i išli po deponijama. Ništa mi nije žalije nego što nijesam obrazovana, pismena. I da sam nekako išla u školu, opet ne bi to bilo to jer za školu treba vremena. Mora da se radi domaći, da se ponešto nauči, ali nažalost ja nisam bila u mogućnosti da se istovremeno i obrazujem i čuvam stoku. I dalje stojim iza toga da je obrazovanje jako bitno i da je ključ svega i svih vrata. Čovjek bez obrazovanja je u potpunsti beskoristan“, sa žaljenjem ističe Slavka Adžović.
Zato mladima poručuje da se što više obrazuju pošto je to danas uslov da se zaposle i sami zarade za svoj hljeb. “Ako nisu obrazovni i školovani svaki put im je zatvoren, a sa obrazovanjem su im sva vrata otvorena, bilo u Crnu Goru ili u inostranstvu posao će naći”.
U video prilogu saznajte dio priče: